Prezime u Braku: Lični Izbor, Tradicija ili Identitet?

Odluka da li zadržati svoje devojačko prezime, uzeti suprugovo, ili možda dodati novo prezime na staro, jedna je od onih koja pre stupanja u brak izaziva brojna razmišljanja, a često i žučnije rasprave. Naizgled tehnički detalj, ovo pitanje dotiče temelje našeg identiteta, shvatanja porodice, odnosa prema tradiciji i, naravno, lične slobode. Kroz prizmu brojnih mišljenja, od onih koji prezime vide kao simbol zajedništva do onih koji u njemu vide deo lične istorije, ova tema ostaje uvek aktuelna i podsticajna za razgovor.

Simbol Porodice ili Lični Pečat?

Za mnoge, prezime je simbol porodice koju čine muž, žena i njihova deca. Ono predstavlja novi krov pod kojim se svi nalaze, zajedničku zastavu pod kojom se kreću kroz život. "Za mene prezime simbolizuje porodicu... to prezime predstavlja njih kao porodicu, a ne njihove karaktere," kako je neko rekao. Ovaj stav ističe želju za jedinstvom i vizuelnom, ali i emotivnom povezanošću svih članova. Čin uzimanja istog prezimena doživljava se kao završni korak stvaranja zajednice, pisanje nove, zajedničke priče.

Međutim, postavlja se pitanje: zašto bi baš muževo prezime moralo biti ta zajednička zastava? Ako je cilj jedinstvo, zašto ne bi suprug uzeo ženino prezime, ili par izabrao potpuno novo? Ovde se suočavamo sa dugom tradicijom i patrijarhalnim nasleđem koje nameće određeni obrazac. Kako jedna sagovornica primećuje, "živimo u patrijarhatu, te se stoga podrazumeva čije ćemo zajedničko nositi." Ipak, sve je više onih koji ovaj obrazac dovode u pitanje, smatrajući da pravu pripadnost i ljubav ne određuje prezime.

Prezime kao Deo Identiteta: Gubimo li ga menjanjem?

Jedan od najintenzivnijih argumenta u korist zadržavanja svog prezimena je upravo povezanost sa ličnim identitetom. "Moja porodica ima lepo prezime i zanimljivu istoriju na koju sam ponosna... želim da to učinim zadržavajući prezime koje simbolizuje tu sponu," ističe jedna učesnica diskusije. Za mnoge žene, devojačko prezime nije samo skup slova; to je povezivanje sa korenima, sa istorijom svoje porodice, posebno ako su jedina koja ga mogu preneti. Osećaj da bi promenom tog prezimena izbrisali deo sebe je veoma jak i legitiman.

Sa druge strane, postoji mišljenje da se identitet ne gradi na prezimenu. "Naša ličnost je ono što mi jesmo, nezavisno kako se zovemo," primećuje neko drugi. Prezime se nasleđuje, dok se karakter, dostignuća i lična istorija stvaraju tokom života. Promena prezimena ne bi trebalo da se doživi kao gubitak, već kao dodavanje novog sloja identitetu - onog koji je povezan sa izabranim životnim putem i novom porodicom.

Praktičnost naspram Principijelnosti

Pored emotivnih, tu su i čisto praktični razlozi koji utiču na odluku. Birokratija je često presudna. "Uzela sam muževo prezime samo zbog praktičnosti," priznaje jedna žena. Kad se pojave deca, pitanje prezimena postaje još složenije. Ako se majka i dete ne prezivaju isto, moguće su administrativne zapetljajnosti prilikom putovanja, vadjenja dokumenata ili prijave u školu. Iako zakonski nema prepreka, u praksi se ponekad nailazi na nepotrebne komplikacije ili, još gore, na sumnjičave poglede službenika.

Ovo je navelo mnoge žene koje su prvobitno zadržale svoje prezime da ga kasnije dodaju suprugovo upravo zbog dece. "Meni je samo malo žao kada ta djeca pitaju majke zašto nemaju isto prezime," primećuje neko. Ipak, deca koja odrastaju u savremenijoj sredini često ni ne primećuju ovu razliku, a ako i primećuju, ne doživljavaju je kao problem, osim ako ih okolina ne usmeri na to. Kako jedna majka kaže: "Mom detetu se niko nije smejao, a evo trenutno u kući svi imamo različita prezimena... i sad smo mi nešto smešni za ismejavanje?"

Pritisak Okoline i "Šta će Reći"

Na lični izbor često teško pada senka društvenih očekivanja. "Ovacije kad mlada uzme prezime, i prezir ako doda ili slučajno zadrži svoje," opisuje neko atmosferu na venčanjima. Pritisak može biti suptilan ili otvoren, dolaziti od šire porodice, prijatelja, pa čak i stranaca. Ovakva iskustva su posebno izražena u manjim sredinama, gde se odstupanje od tradicije često tumači kao inat ili čudnovatost.

Žene koje se odluče da zadrže svoje prezime često se suočavaju sa neprijatnim pitanjima, dok se one koje ga promene retko kada pitaju "zašto". Ova asimetrija govori mnogo o tome šta se još uvek podrazumeva. Borba protiv ovakvih predrasuda je deo šire borbe za priznavanje ličnog izbora svake žene kao validnog, bez obzira na njenu odluku.

Brak kao Partnerstvo, a ne Takmičenje

U srcu mnogih rasprava leži pitanje dinamike moći u braku. Da li je uzimanje muževog prezimena znak podređenosti? "Za mene je to još jedan dokaz podređenosti žene," kaže jedna sagovornica. Sa druge strane, mnogi parovi to doživljavaju kao prirodan i voljen gest, a ne kao nametanje. Ključ je u komunikaciji i poštovanju. "Brak nije takmičenje za tron, nego zajedničko osvajanje novih ciljeva, ma kako se prezivali," podseća nas iskusna učesnica.

Zdrav odnos podrazumeva da oba partnera mogu da izraze svoje želje i da nadju rešenje koje odgovara oboma. Ako je za nekoga od presudne važnosti da se porodica isto preziva, a partner to razume i prihvata - bilo da se radi o uzimanju njegovog, njenog ili kombinacije - tu nema prinude. Problem nastaje kada se jedna želja nameće kao ultimatum, bez prostora za dijalog.

Šta sa Decom? Najsloženije Pitanje

Pitanje prezimena dece često bude i najveći kamen spoticanja. Zakon zahteva da zajednička deca nose isto prezime, ali ne određuje čije. U praksi, ogromna većina dece dobija očevo prezime. Ipak, sve je više roditelja koji razmatraju opciju davanja oba prezimena, po uzoru na španski ili portugalski model, gde se jasno vidi poreklo po oba roditelja. Ovo rešenje, iako možda birokratski malo komplikovanije, omogućava ravnopravno uključivanje oba identiteta u život deteta.

Neke majke koje su zadržale svoje prezime ipak deci daju očevo, vodeći računa o društvenom kontekstu i želeći da detetu pojednostave život. Druge, pak, ističu da je vreme da se i ta tradicija promeni. "Zašto recimo prezime žene ne može predstavljati porodicu?" postavlja se retoričko pitanje.

Zaključak: Snaga Ličnog Izbora

Na kraju, celokupna rasprava svodi se na jedno: pravo na izbor. Svaka žena, u saradnji sa svojim partnerom, treba da ima slobodu da odluči šta je za nju i njihovu zajednicu najbolje - bez straha od osude, bez pritiska tradicije koja guši, i bez obezvređivanja sopstvenih osećanja.

Neke će se odlučiti za zadržavanje svog prezimena, videći u njemu neotuđivi deo sebe. Druge će rado uzeti suprugovo, doživljavajući to kao lep simbol zajedništva. Treće će izabrati kompromis u vidu dva prezimena, noseći i prošlost i budućnost. Nijedan od ovih puteva nije sam po sebi superioran ili emancipovaniji od drugog. Ono što je zaista bitno jeste da odluka proizilazi iz autentične želje, poštovanja i ljubavi, a ne iz straha, inata ili slepog sledenja pravila.

Kao što je neko mudro rekao: "Srećna žena je ona koja je voljena i poštovana, a to može da bude i sa svojim i sa bilo čijim prezimenom." Na kraju, snaga braka i porodice ne leži u zajedničkom prezimenu, već u zajedničkom poštovanju, podršci i pisanju te jedinstvene porodične priče - ma kako se njena autori potpisivali.